понедељак, 22. јун 2015.

Ђуро Вучетић - Бокешки устанак или 1869-та година

Манастир Стањевићи


Ђуро Вучетић

Бокешки устанак
или
1869-та година

Наш бокешки устанак започео бјеше 1869-те године и то на сами Митров-дан.
Елем, прије два мјесеца него што је требао устанак да започне, дошао бјеше у Будву, по заповијести Њ. В. Фрања Јосифа Првог, далматински и боко-которски гувернатор, неки ђенерал по имену Вагнер, да и у Боку домобранство (Landvehr*) уведе. Он бјеше к себи позвао обе опћине, а на име: будванску и паштровску, да им изда налог како његовог, тако и нашег ћесара, да се с почетком нове 1870-те године сви момци морају у домобранство уписивати.

Долазак Вагнеров бјеше направио готово цијелу Боку радозналом, те љубопитљиви народ, више из љубопитства жељан да чује какву нову лијепу вијест, бјеше се једног дана баш пред самом Будвом окупио. Сакупе се, дакле, сами главари из свију села од обеју поменутих опћина и дођоше поред будванска врата, гдје нађоше и Вагнера ђенерала. Народ, пожељевши мудобродошао, бјеше упиљио очи у њега, очекујући радознало какву им новост и лијепи глас из Беча доноси. Кад виђе Вагнер да су сада сви по његовојзаповијестина окупу, започе овакавораторскиговор.

Господо и поданици Њ. Велич. Фрања Јосифа Првог!
Мене је Његово Величанство к вама отправило да вам изјавим заповијест Његова Величанства”. Ту се Вагнер мало задржа и накашље, спремајући своје грло на даљи говор, а народ-главари на ријеч  “заповијестзагледаше се некако чудновато, тражећи један од другога објашње његове ријечи; њихово чуђење и немир који бјеше овладао по међу њима прекиде Вагнер својим настављеним говором:”Вама је врло добро познато да сва Далмација припада војничкој струци тј. Цијела Далмација без Боке даје војнике. Истовремено Његово Величанство налази за право да и ви, господо, будете принадљежни и потчињени, као и сва Далмација што је, заповијести и закону Његова Величанства. А сад ја вас топло молим и надам се да ћете се покорити његовој заповијести и закону његовом и да ћете му положити заклетву вјерности. Даље, господо! Ваши синови не смију никуда одлазити из своје рођене земље¹, но само толико што ће служити саме три неђеље дана војску и то у истим њиховим народним ношњама, а у исто доба треба да су вазда своме цару приправни! То је све што сам имао рећи од стране ћесареве. Јесте ли ме разумјели?!”

Нико ни у нос², већ приступи Вагнеру неки старац из Побора, а из будванске опћине, по имену Иво Коњевић**. Куцнувши Вагнера неколико пута по плећима и, наслонивши му руку на раме, почне нарочито отежућим и кријештећим гласом Вагнеру говорити: “Чуј ме ти Вагнеру! Ја ти се богами чудим што си нас оволико ваљанијех људи пред Будвом окупио, а ми смо, да ти право кажем, а да те не лажем, сви мислили да ћеш нам нешто добро казати. Но те ја у име свију нас сада лијепо молим да одмах идеш тамо оклен си и дошао, па кад будеш тамо приспио, поздравићеш ми ћесара и рећи ћеш му да му солдата никад ни довијек давати нећемо! Јеси ли ме разумиои збогом!”
На овакве ријечи Вагнер се, као да бих рекао, и мало препануо те брже боље остави главаре, а главари пођоше и разиђоше се куд који.

Сељаци, разумијевши да ће сада Аустрија велику силу противу њих морати да употреби, с тога они једног дана сиђу доље у град Будву и позову к себи Стефана³ Митрова Љубишу да му запријете говорећи му да је он у стању да ово свакако на некаки начин, њему само познат, умири, угуши; иначе ако он то не би хтио учињети, да ће им једнога дана главом платити. Стефан у то доба бјеше заступник бокешки на бечкоме царевинскоме вијећу, па се је на веље чудо нашао што ће народу да сада одговори. Наравно, он је све у колико му је било могуће и радио, али све без фајде. Док се Стефан мучаше да бачи Влади прах у очи, дотле се је народ спремао и договарао, те напошљетку ријеши не дати ни једнога солдата, па макар сви бутум-листом изгинули. Како (народ) ријеши, тако и учини.

Укратко, почетак (Устанка) се је овако зачео:
Стањевићи, у Поборима, то су у оно вријеме били љетњиковац владике Рада, а у томе манастиру се је закалуђерио Зели⁴. Али, пошто је Аустрија окупирала Боку 1814-те године, наравно, то су и Стањевићи пријешли у аустријске руке, и од манастира направили касарну, и на једну терасу, гдје шћаше владика Раде љети своје вријеме проводити, туна посадише два бронзана топа.
Манастир Стањевићи је удаљен од села Побора за један четврт од сахата, а при самој црногорској граници које (!) доминира готово све Адријатичко море. У ведрим љетним данима може се са Стањевића видјети Италија.
Елем, у Стањевићима пребивала је једна сатнија ловаца, шест тобџија са једним официром, и тај официр бјеше барон, јединац у мајке, а име ми његово никако познато није. Побори, како ће да ударе слошки на Стањевиће, договоре се овако:
Ђуро Ђаконов Зец, који бјеше поглавица Устанка, нареди како би се без капи крви отела тврђава, вели:”Ми имамо нашу жену Стану, која свакога дана доноси војницима из Будве храну, а ми ћемо њојзи строго запријетити и дати јој на знање да не смије храну донијети у Стањевиће дотле док се добро не смркне”. Тако и урадише.
Призову, дакле, увече ту жену Стану и запријете јој да не смије храну дати све дотле док не јави Ђуру Ђаконову да јој овај рекне да је тада и тада слободно. У то доба договоре се Побори са Брајићима те како ће и они у исто доба ударити на тврђаву Космач. Посто се је ухватило два сахата ноћу, Побори заопколе тврђаву и Стане отиђе да куца на врата, и у то се доба врата отворише, а Побори уђу унутра и све оно што се нешће предати, то поубијају, а остало, што се шћело предати, буде заробљено и предато у Ђурове руке, и Ђуро их оправи без оружја пут Будве. Пушке острагуше подијеле по међу народом, тако исто то ураде и са џебаном пушчаном, а остало запале и Стањевиће дигну у лагум, такода су крши трећега дана с неба падали. Да не би још за који дан царска војска приспјела, све жице телеграфске покидаше; али све за фајду; отисне се једна барка пут Котора и све јави шта се у околини Будве ради. Сви путеви и кланци бјеху заузети бокешким јунацима.

Сељани су чак пред сами град Будве доходили и пријетили да им се војници предаду, али ту цељ нијесу могли постићи јер бјеху војници градска врата затворили.
Други дан доплове под Будву двије од најмањих лађа царске флоте, а на име: “АлбатросиШибенико”⁶, те стану да бомбардују планине у којима је по шанчевима бокешка чета улогорена била. Све ово до сада бјеше као нека комична сцена, као нека весела игра мојим сопственим очима, али наста сада муке изненада: поче сада из Трста да приспијева силна војска, војници од Вимфер регименте, коју је предводио бригадир наш чувени Србин Јовановић⁷.

За кратко вријеме окупило се војске нешто 4000 и право кренуше, по заповијести, пољем будванскијем са бијелом картому руци да руше, пљачкају, робе и пале.
Чим приспјеше у поље, нападну на једну усамљену кућу Вавилонија, коју запале. Крену и стану до манастира св. Петке и запале га, а цркву опљачкају. Кад приспјеше у село Лазовиће, запале га, али се у томе селу не бјеше нашло ни једне живе душе, но све што је женско било то пређе са својом лудом дјечицом у Црну Гору, а онај, пак, који је до оружја дорастао, тај се јуначки и очајнички борио са царском војском

Нећу да пропустим и ово а да вам не опишем и нашу небраћу Латине који су се безобразно и небратски, издајнички, тада показали према нама, те су царској војсци непрестанце жигица-палидрваца давали са ријечима:”Prendete fiammiferi e bruciate tutte la villane case dei Morlacchi; vogliamo verdere la loro capacita!”( Узимајте палидрваца и њима запалите све сеоске куће Морлака; хоћемо да видимо њихову способност!)⁹ А још се више веселијаху кад видјеше да Лазовићи у пламену горе; гледајући овај грозни призор, довикиваху велегласно и дивље:”O che bella illuminazione!”.
Тог истог дана када је царска војска у дио поља а до самога Кошљуна дошла ( Кошљун, високо брдо које дијели нас од Паштровића – дакле граница између нас и Паштровића), нападне на Јока Борету и његову жену. Јока доведоше готово полу мртва у град , те га затворише у тврђаву; Одмах потла полак сата затворише  и нашег православног свештеника, попа Филипа Тановића.

Но, ни село Борете, ни ближњи Маини нијесу се одметнули цару, но су сви мирно у својим кућама седјели.
У исто вријеме неки фирер села Стањевићи држао је код себе у кући њеку незакониту женетину, која је лажно свједочила пријеком суду да је Јоко присуствовао у заузећу Стањевића, те на тај начин би Јоко Борета објешен на такозваној Вељој Води, у Ракитама, у Будви. Кад се је та буна мало стишала, суд је на жалост доцкан сазнао и увјерио се да је Јоко Борета на правди Бога и на неправедан начин објешен и смакнут грозном смрћу. Али ту жену Филипини и још једнога каплара заједно са њоме пошаљу у заточење у Истрији, и овдје њихов живот скончају.

Што се пак Брајића тиче, ту је доста и доста царске војске изгинуло, али Космач не могаше отети јер треба да се зна да тврђава Космач није ништа мања од самога Котора(!), и свуда унаоколо шест метара ширине и осам метара дужине прокопано, да се у њ не може ући , но толико само што имаде пред самим вратима један мали мост, који се на чекрк отвара и затвара, диже и спушта.
Неки артиљеријски официр туна се је 3 дана баш јуначки поднио и неколико оближњих кућа, које је топ могао да туче, ни једну здраву и читаву није оставио, већ их је са црном земљом сравнио.

У то доба наше бокешке буне наш цар и господар налазаше се у Египту¹º, гдје је својим штапом Црвено Море са Средоземним саставио, и телеграфично на брзу руку јави да се мора смјеста бокешки устанак угушити, јер је то један јуначки, сиромашки народ.
Генерал Вагнер прими налог да се усташи могу слободно својим кућама повратити, а поред тога рече им да ће им све до сада нанете штете држава исплатити; куће њихове из темеља саградити, али са условом да цару своме унапријед вјерни остану.
Усташе сада на то пристану, али са тим условом да се никада Вагнеру у руке не предаду, што неће да дође генерал Родић, њихов брат и Србин, говорећи:”Родићу, нашем брату и Србину, хоћемо с драге воље, па макар нас он и све редом поубијао, просто му на то било и благословено!”
То Вагнеру није мило билои сигурно му и лијепо зазвонило није, али иначе није друкче никако могло бити, па позову генерала Родића, који тада умировљен бјеше; он се за ту ствар братски примио и у нашу Боку дошао.
Кривошије и Грбаљ најприје је умирио, затим дође у Будву те пошаље неколико официра на црногорску границу са својеручним писмом, молећи их (народ)¹¹ у име царско да сиђу слободно и да ће бити помиловани.
Неколико народних првака – главара изађу пред официре, посланике, које је Родић послао к њима и рекну им:”Поздравите нам Родића и заблагодарите му од наше стране његовом цару на учињено му (!)  помиловање, али да ми нећемо никада доље саћи, нити се предати, док Родића, главом њега, по међу нама не видимо јер тога Вагнера ми и не познајемо нити пак признајемо; он је био први нас душманин, те је наше куће погорио и с црном земљом саставио, па кад будемо једном нашега Родића међу нама видјели, задајемо вам божју вјеру да ћемо сви ми главари са народом са њим у Будву саћи.”
Кад се официри вратише и рекоше Родићу све што им главари рекоше, вјерујте ми да ни самоме Родићу  није било баш лако самоме отићи, али познавајући дух и карактер бокешких синова, он смјеста отиде радо и слободно као посред Беча, а уз то видјећи и српско право повјерење, и због тога мораде отићи. Кад дође пред главаре, ови га дочекаше с пуцањем из пушака и поздравише га дирљивом добродошлицом. Затим се главари, њих 37, са Родићем упутише право Будви, главари одастраг а Родић напријед – тај јунак што се је свугда и свукуда јуначкијем дјелима истицао. А ја се сада питам: Србин бити, а јунак не бити, мислим да тога не може бити!?

1870-те године, а јануара мјесеца, једног дана у 4 сата послије подне, заповиједи генерал Родић главарима да стану један поред другог. Главари то урадише. Затим се Родић окрену кнезу Вуку Мартиновићу са овијем ријечима:
”Кнеже Вуко, кажи ми право од куда си добио тај орден те га на прсима имаш?!”. Одговара кнез Вуко:”Ја је ли господине Родићу?”.
“Теби велим, кнеже брајићски!”.
“Богме, господине Родићу, мени га је ћесар подарио за моју заслугу и јунаштво!”
Родић:”А је ли ти га дао да обраћеш и окрећеш пушку на њега?!”.
Кнез Вуко:”Не, ни дао јаки Бог, генерале! Но сам ја пушку палио на мога душмана, а никако на мога ћесара!”

Послије овога малога дијалога који бјеше између генерала Родића и кнеза Вука Мартиновића, Родић заповиједи главарима да пале сваки од њих по три пута из пушака за здравље ћесарево. Кад то учинише главари, онда им рече како су од сада слободни. Послије свега тога уђоше у град Будве и цијеле те ноћи бјеху почашћени од царскијех официра.
Официри и друге војводе аустријске жељели су да од онога јунака Ђура Зеца имају по једну слику, те га замолише да га фотографишу. Ђуро на то пристане с драге воље. Кунем вам се Богом јединијем и части ми моје да ми вјерујете кад вам кажем да се је у Бечу свака Ђурова слика по 10, и словом по десет, форината продавала.

Још у оно доба прије но што објесише Јока Борету, и када му је капетан од војног суда пресуду прочитао да је по заповијести ћесаревој на смрт осуђен и то сјутра у 9 часова да мора објешен бити, у то доба позваше проту Гаша Руцовића¹² да га исповиједи и причести. Кад дође прота пред Јока Борету и остали свијет, пред свима упита прота Јока је ли згрешио што своме цару и да ли је одиста против њега пушку обратио? Одговор Јока Борете бјеше овај:”Господине прото, мени је пресуда већ очитана, и да сутра у 9 сати морам душу Богу враћати; ја вам се сада исповиједам и могу вам се прво заклети са овијем и онијем свијетом да сам у турској царевини више пута смрт заслужио, али ћесару скривио ништа нијесам колико јесте ли и ви, нити сам присуствовао на Стањевићима нити ни на било којем другом мјесту.”
Проти ударише сузе на очи и рече Јоку:”Драги мој Јоко, лака ти сад црна земља у коју ћеш скоро отићи и покој ти измученој души, а међу нама ти ћеш живјети живим успоменама!”.
Одмах сјутрадан кад освану да Јока вјешати треба, бјеше се упоредила једна војничка сатнија са напереним бајонетама на пушкомет. Прота у спроводу пјева живом човјеку “Свјати Боже”, а Јоко са цигаретом у устима клања се бијеломе свијету и непрестанце довијује изнемоглим гласом:”Опрости, опрости, народе, мени грешноме”.

Ах браћо Срби и сестре Српкиње, је ли то грозно било видјети, као што ја мојим сопственим очима видјех, гдје Јока везанијех руку прате жандари до зуба наоружани! Ко је Србин и Српкиња нека ми то вјерује, а ко није, може му бити!... Један потез конопца, затим један глас налик на јаук и Јоко би погубљен.
Попа Филипа Тановића ослободише послије неког извесног времена тамнице јер  не нађоше за њега ни једног кривоклетника пошто се у оно вријеме доњи Мајини нијесу никако на оружје дизали, а пошто и поп Филип Тановић припада у доње Мајине, гдје је и парох у  селу, стога, природна ствар, да он ни у чему устаничкога повода дао није. Грозно, а и смијешно, бјеше посматрати када су жандари попа Филипа Тановића, вукући у апс, за браду мицали и сву му је готово искубли…

Аустријска војска још се не бјеше из Будве разишла, но свеђе још под командом бригадира Јовановића у околини растаборена бјеше, а и све касарне у Будви што су, бјеху војском напуњене дупком.

Народ Устанка никако се још није могао са покојним Стефаном Љубишом измирити, који је морао код своје куће пуних осам дана чамити, иначе га шћаху убити, јер је у оно вријеме о њему свуда зуцкало, говорећи сваки да их је он био издао. Али, као што је већ цијеломе бокешком народу било познато а још више српској омладини по свима крајевима српства, учећи њега у историји књижевности, видјеше да је он много и много за наша народна права на бечкоме царевинскоме вијећу радио и доста му од тога пошло за руком. Наш бокешки народ послије неколико времена разумије, као прави брат Србин, и да је доста у корист српства, на уштрб туђијех, радио. Да се куће које су за вријеме борбе са земљом сравњене из темеља подигну, то је он -  Љубиша код Њ. В. цара Фрања Јосифа  израдио.
У то вријеме када се је царска војска онако кивна кренула уз поље  будванско, није нимало промишљала на наше цркве, на те наше старе задужбине што их је народ кроз неколико вјекова градио, и у те божје цркве доста труда и муке давао, па чак с мукама и крвавијем знојем кам по кам и опћину саградио, како би се могао сиромашки народ у првим скупљати и молити се милостивом Богу, а у другој¹³ како би се могао заштићивати. Али све то једнога дана царска војска опљачка и поруши нешто од тога, као год што дигоше и једно звоно са св. Николе из горњих Мајина и продадоше га једном Цавтаћанину …..¹⁴


Поговор

Као што и сами моји читатељи видјеше да ово моје изпричано језгро из “Бокешког устанка”нимало не одговара самоме наслову, то јест нема свог правог почетка нити, пак, свог правог свршетка; на што се је Бокешки устанак свршио, или да даје Бока Которска солдата или обратно. Али другчије ми никако није било могуће описати прави почетак и свршетак, једно стога што догађаје тога устанка нијесам пратио са извора свију мјеста у којима се крв лила, већ само са извора мјеста у којима сам се тада, године 1869-те, и налазио, као са извора Брајића, Побора, горњих Мајина и Грбља, а друго, уосталом, ако бисте баш и шћели да опишем усташке догађаје и из мјеста у којима се нијесам споменуте године налазио, то би умио и могао врло лако учињети јер сам од истијех усташа мојијех пријатеља-вршњака искреном крвљу срца њиховијех слушао причати, али, држећи се строго оне латинске изреке која вели: Non sutor ultra crepidam, и не причај ништа што нијеси својим сопственим очима видео и ушима слушао, то је једино и било те ме од тога посла и одвраћаше.
Нађох за сходно да мој наслов “Бокешки устанак или 1869 година” замијеним са овијем:”Истинити догађаји из Бокешког устанка”.
Без сваке сумње да много губи историја српског народа у нетачноме описивању ма каквог то било историјског неког предмета или догађаја, стога и мислим да нема бар за мене горе ствари него у неком истинитом догађају који би интересирао свеколико српство измијењати имена главнијех јунака тога догађаја, а сувише би било, да не споменем, не написати га вјерним и искреним пером.
Мени су до данас познате цигле двије књижице о Бокешком устанку; једна је од њекога непознатога ми по имену чешког писца¹⁵, коју је превео г. Стојан Новаковић, а друга је коју је написао г. Новак Граовски, а у каталогу књига дворске књижаре г. Мите Стајића под именом Граовски.
Прва, која носи наслов “Устанак у Боци Которској 1869. – с чешког превео Стојан Новаковић, с картом и пет дрворезних слика, на корист Србима Бокељима, а штампана у државној штампарији у Београду 1870-те године”, доста је вјерно написана као од стране и као из пера једног туђег човјека, а брата нам Чеха, и као тако написаној књижици могу слободно, а и налазим за умјесно, да нашем брату Чеху узвикнем ону српску: ”Од зла дужника и коза без јарета!”.
На страни 11-тој ове књиге вели г. Стојан Новаковић и своме пријеводу:”Штета је што овдје српски ориђинал морамо преводити, али друкчије не могаше бити¹⁶. Ако коме дођу у руку ориђинали оваких ствари из устанка, нека не пропусти сачувати их.”А ја, као стари пријатељ г. Стојана Новаковића, увјеравам и писца и њега да међу нашим бокељским устаницима није било никакве убојне пјесме раширене, до ли само јуначкијех поклича којима су се наши бокељски устаници кријепили у јуначкој храбрости. Када би одиста тих пјесама постојало међу устаницима, свакако би дошле до мојијех руку или до руку покојнога Стефана Митрова Љубише. А овијем путем и велим г. Стојану Новаковићу да ме је он нагнао да мојим слабачкијем пером изнесем неке истините догађаје на јавност, а уз то обећавајући му и “Устанак” у народној пјесми, који ће свакако много боље и уредније бити написан од овијех “Истинитијех догађаја из Бокешкога устанка”.
У другој пак, књижици, која носи наслов “Увода – приповијетка из Бокешког устанка од 1869-те године. Написао Новак Граовски – Прештампано из “Браника” за год. 1891. а штампана у штампарији А. Пајевића 1892. г. у Новоме Саду”, нема ни једне једите ријечи истините; нема ни једне личности која а да није изврнута, преиначена или, боље рећи, покрштена. Највише слави писац оне књижице њекога мени непознатога по имену Марка Кршикапу; писац је одиста одличан кум и вјешт именима тим јунацима, личностима, био. Но, као да бих све њекако рекао да се је писац ове књижице његовом приповијетком спрдао. Приповијетка је одлично изведена али сва је лажна, небило му речено ….
А сада, ако је г. Новак Граовски ма гдје у животу, нека се слободно мени староме обрати да му ја с драге воље испричам ту његову “Уводу”, онда му велим прије но што ће свој рад започети нека позове к себи и онога нашега брата Чеха, како ће г. Новак Граовски, уз секундирање позватога, што боље своје ново дјелце написати – извести¹⁷.

**********************************************************************************************

¹ Овдје се, заправо, мисли да Бокељи као војници неће морати да одлазе изван Боке ни у случају рата.

² Тј. нико није одговорио на Вагнерово питање.

³ Овдје Стефан, а на неким мјестима у Корабљици и Стеван.

Герасим Зелић, епископски викар 1796 – 1811, закалуђерио се у манастиру Крупи, а не у Стањевићима.

Између ове и наредне ријечи уметнута је, у заградама, ријеч: хипербола.

Шибеник, итал. Sebenico

Овдје је ријеч о Стевану Јовановићу, аустријском генералу, од 1881. далматинском намјеснику, који је као капетан, био члан комисије за разграничење између Црне Горе и Турске 1858. и 1859. године, па је, као добар познаваоц терена, и био ангажован у  угушивању Бокељског устанкаАтрибутчувени”, који му даје аутор, употребљен је у негативном значењучувен по злу”. На њега се Вучетић нарочито окомио у свом спјеву о бокељском устанку:

Од бригаде Вимферове војске
Вођа њима бригадир бијаше
Јовановић српскога кољена
Који слави свог крсног имена.
И њега је српкиња родила
У Банату ђе  ‘но  Срби живе!
А како му на памет не дође
На кога ће пушку окренути
И на кога сабљу повадити.
То учини, аратос му било,
На свог брата и челик Србина,
Који брани сва његова права.
Бог помога све Јовановиће,
Као Змаја и њему подобна;
Рађали се до судњега дана,
Алне било никад ђенерала
Те би српско име погазили

Од итал. Carta bianca=неограничено овлашћење, слободне руке.

Превод је Вучетићев

¹º На свечаности приликом отварања Суецког канала.

¹¹ Тј. бокељске устанике

¹² О овом Руцовићу Вучетић говори и на једном другом мјесту своје Корабљице, у вези с Љубишом (стр. 82-84).

¹³  Тј. у општинској згради.

¹⁴ Изостављамо даље опширно говорење о судбини украденога звона.

¹⁵ Писац је чешки публициста Јакуб Арбес.

¹⁶ Ради се о Новаковићевом прозном преводу, не како стојисрпског ориђинала”, већ чешког Арбесовог преводаубојне пјесме којом су се кријепили устаници у јуначкој храбрости”. Да бисмо унеколико оснажили Вучетићево тврђење да међу бокељским устаницима из 1869. године  “није било никакве убојне пјесме до ли само јуначких поклича”  износимо нашу сумњу да су устаници пјевали пјесму  која у Новаковићевом преводу гласи: “На оружје! На оружје, горски соколови! На оружје! Да бранимо домовину коју је притисла тешка нога туђиначка. Каква је оно граја на планинама? Оно је коло вукодлачко, вукодлаци играју погребно своје коло. Нека се смире, биће им обилате части чврстих мртвачких тјелеса.
Чујете ли оне громовске пуцње? Оно је Црнојевић, и ено га гдје приспијева са храбрим и вјерним својим Црногорцима. Он ће стати на чело соколовима, он ће их предводити у бој.
Држак ће мача његова, окићен дијамантима, ослијепити непријатеље наше зракама што их од себе пушта. А оштрица му од најтврђег челика пресјекла би планину од врха до подножја.
Вила ће златним ножима отворити срце онима који падну у светом боју. Од свакога ће узети капљу најчистије племените крви што је текла по жилама његовим.
Она ће начинити гусле од мирисава дрвета углађенога њезиним бијелим рукама и позлатиће их зракама сунчаним. На тим ће гуслама струне бити њезине свилене косе крвљу покапане, које ће пјевати јуначка дјела најбољих витезова”(стр. 11).

¹⁷ Корабљица стр.  47 - 67

**********************************************************************************************
*
Иако је, вјероватно, и у самом току Устанка правио неке прибиљешкеа на то и казује и његова увјерљива непосредност и пластичност казивања неких детаљаВучетић је свој горњи текст о бокељском устанку написао и завршио много времена послије устанка. Претпостављајуци да његови контакти са Стојаном Новаковићем не почињу прије Новаковићевог првог доласка у Цариград (1886. г.) у својству посланика Србије, могли бисмо закључити да се Вучетић није прије тог времена дао на писањеБокешког устанка”, будући да сам каже да га је на тонагнаоНоваковић. У сваком случају то није било прије 1878, јер је у вријеме писањаУстанкаЉубиша  већ био мртав.
Многа Вучетићева казивања су у складу са неким објављеним изворима, али има и таквих којих у тим изворима не налалзимо, тако нпрније нам из тих извора познато да је послије напада аустријске војске на Кривошије, којом приликом је био рањен пуковник Стеван Јовановић, овај учествовао и у операцијама на другом крају Боке.
Свакако, послије прозног текста, а у намјери да изврши своје обећање дато Стојану Новаковићу, Вучетић је описао устанак и у пјесми. Као добар познавалац народне поезије, он се старао и у томе успио, да подржава народног пјесника. Његов стиховани опис устанка садржи хиљаду и сто десетерачких стихова. Приликом њиховог стварања Вучетић се ослањао на свој прозни текст, који мјестимично веома преноси. Ово веома дуго стиховано говорење о устанку је, можемо скупа са аутором рећи, много боље и уредније написано одИсторијских догађаја из бокељског устанка”. Због опширности, а и због њене мање вриједности као историјског извора од прозног Вучетићевог текста, ову пјесму ћемо донијети у неком литерарном часопису.


Др. Славко Мијушковић

БОКА – 10 – Зборник радова из науке, културе и умјетности


**********************************************************************************************

 Примједбе pobori.com-a


* Треба да стоји  “Landwehr”.

** Захваљујући помоћи будванског новинара Васа М. Станишића, дошли смо до закључка да је у питању Иво Гаврилов Кнежевић (1801 - 1881)



Илустрација из књиге “Povstání v Dalmácii”

(“Устанак у Боци Которској 1869. – с чешког превео Стојан Новаковић, с картом и пет дрворезних слика, на корист Србима Бокељима, а штампана у државној штампарији у Београду 1870-те године”)









                                                                                                          



















Нема коментара:

Постави коментар